Ljubo Brešan, sin Ante, rođen je 1913. godine u Mostaru. Kao mladi radnik, još za vreme učenja bravarskog i mehaničarskog zanata, priključio se revolucionarnom radničkom pokretu, a tokom 1940. godine je postao član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Bio je avio-mehaničar i radio je na vojnom aerodromu u Mostaru.
Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. godine aktivno je radio na stvaranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Mostaru i okolini. Okupljao je simpatizere Komunističke partije, patriotski i antifašistički organizovane građane i sa njima organizovao prikupljanje oružja i drugog ratnog materijala. Nakon preuzimanja vojnog aerodroma od strane okupacionih snaga, Ljubo je počeo da radi na železničkoj stanici u Mostaru.
Bio je član Mesnog komiteta KPJ u Mostaru, a maja 1942. godine je bio izabran za njegovog sekretara. U veoma teškim uslovima ilegalnog rada uspešno je rukovodio jakom partijskom organizacijom, koja je i pored jake kontrole okupatorske vojske i policije, održavala veze sa Mostarskim bataljonom i preuzimala brigu o ranjenicima, čiji je broj nakon bitke na Sutjesci, u leto 1943. godine narastao na više od 150 ranjenih boraca.
U svom ilegalnom radu koristio se ilegalnim imenom „Feđa”. Ustaška policija je znala da se rukovodilac mostarske partijske organizacije krije iza ovog imena i intenzivno je tragala za njime, ali bez puno uspeha. Sredinom jula 1943. godine, Nemci su uspeli da uhapse Hasana Fazlinovića Žutog, koji je bio sekretar Oblasnog komiteta SKOJ-a za Mostar. Tokom isleđivanja u policiji on je bio teško mučen i isprebijan, pa je policijskim islednicima otkrio sva imena članova Mesnog komiteta KPJ za Mostar, za koje je znao. Policija je tada uspela da otkrije da se Ljubo Brešan nalazi iza ilegalnog imena Feđa.
U toku noći 26. jula 1943. godine ustaška policija je upala u kuću Ante Brešana, Ljubinog brata i na tavanu uhapsila Ljubu. Nakon Ljubinog hapšenja, ostali članovi Mesnog komiteta su shvatili da je policija izvršila provalu u partijsku organizaciju, pa su se prešli u duboku ilegalnost. Anka Đujić-Galje bila je sigurna da Ljubo policijskim islednicima nikoga neće odati i nastavila je sa partijskim radom. Ona je tada preuzela dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Mostar.
Punih petnaest dana trajala su mučenja u ustaškoj policiji. Najpre su mu kao Hrvatu nudili slobodu ukoliko otkrije imena ostalih partizanskih saradnika, a potom su ga mučili i tukli. Dovodili su u policiju njegove roditelje, kako bi ga na taj način slomili i primorali da sarađuje. Uprkos svim fizičkim i psihičkim maltretiranjima, Ljubo je odbijao da bilo šta otkrije i uvek je odgovaroa — Ja ništa ne znam. Pošto ustaški islednici nisu imali uspeha u istrazi, predali su ga Gestapou, gde su počela nova mučenja. Zatvorili su ga u zloglasnoj Vladičinoj kući, u sobi na čijem je podu bilo oko dvadeset santimetara vode, stezali su mu gvozdeni obruč oko glave dr, ali je on i dalje ćutao. Izmučenog glađu i batinama, pokušali su da ga i moralno slome, ubacivši u njegovu tamnicu pismo druga izdajnika koji ga je pozivao da popusti i prizna. Ljubo mu je na istom papiru odgovorio — Samo se kukavice predaju, a članovi Partije ćute i čuvaju svoje drugove. Bolje je časno izgubiti život, nego ga izgubiti kao izdajica.
Streljan na mestu Ovojci, kod sela Pologa, u blizini Mostara 26. avgusta 1943. godine, zajedno sa troje istaknutih aktivista NOP-a iz Mostara. Među njima su bili Mustafa Ćemalović (1919—1943) i Muhidin Bašagić (1918–1943), koji su kao kuriri Oblasnog komiteta KPJ za Hecegovinu bili poslati u Vrhovni štab NOV i POJ i na tom zadatku uhapšeni u okolini Nevesinja. Zajedno sa njima streljana je i Muhidinova sestra Hajrija Bašagić (1920—1943), koja je bila mostarska skojevka i ilegalka, kao i Hasan Fazlinović Žuti. Posle rata, njihovi posmrtni ostaci su preneti i sahranjeni na Partizanskom groblju u Mostaru.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 5. jula 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.
